Ako ideš u kafanu da živiš, a ne trošiš život

By | May 27, 2016 | 0 Comments

Ako ideš u kafanu da trošiš… pare, vreme, tugu, muku u grudima, ružnu reč koja te boli, nesanicu, nevericu, neostvaren san, sadašnju bol ili budući lom… onda idi. Slobodno idi i daj od sebe sve što možeš, da potrošiš sve to što ti se slaže na duši i ne da joj ni mira ni vremena ni šanse i prilike za spokoj. Idi i gazi po srči što ostane iza te lomljave, ali gusto i čvrsto gazi da ni parče od toga što te mori ne ostane pa da se zapati i da odnekud ponovo iznikne i ponovo počne da te peče.

Ali, ako ideš u kafanu samo da bi trošio  dan, veče, noć… život da bi trošio u njoj, ako u kafanu ideš da bi natopio krv alkoholom, a dušu još većom boli koja pod alkoholom ne nestaje nego samo narasta, e onda, ne idi. Nikako, ni po koju cenu, ni pod kojim uslovom i ni na koji način- ne idi.

Lakše i brže i efikasnije i preciznije, a i jeftinije, uostalom, sve to možeš da postigneš u domaćoj varijanti. Napuni sobu vinom, pivom, rakijom… duvanskim dimom… otkači muziku koja te najbrže trone i, brateeee… ne prestaj dok ne prestaneš da postojiš. Po mogućstvu, mešaj sve i pij sve dok imaš daha. Dok ti ne popiješ sav alkohol i dok alkohol ne pojede tebe.

Izađi… na poljanu, u šumu,u park. Popni se na stenu. Siđi do reke. Ne čekaj priliku i povoljan tren- kreni neistovano i kreni odmah.

Biće da je tuga samo izgovor onih koji kažu da ih ona tera u kafanu. Koji lažu i sebe i druge u potrazi za valjanim izgovorom. I biće da je slabost  odgovor na izgovore takvih.

Jer kafana je, druže moj, mesto na koje bi trebalo da ide samo gospoda. Oni, koji znaju da je kafana kafana http://www.beogradnocu.com/kafane-u-beogradu/, a ne ni štrafta pijanaca, ni lečilište za unesrećene i dezorijentisane životom, ni modna pista, ni izborni štab… ni ispovedaonica bez sveštenika, ni psihijatrijska ordinacija… a najmanje mesto za pokazivanje svoje moći ili nemoći, svoje snage ili svoje slabosti. Svojeg mogu i svojeg ne mogu. Svojeg imam i svojeg nemam. Svojeg ega i alter ega.

Zaborav je poslednji razlog zbog kojeg bi trebalo da kreneš u kafanu i poslednja stvar koju bi trebalo da tražiš u njoj.  Jer, život je čudan i opasan igrač i šta ako te i u kafani nadmudri? Šta ako baš u njoj počneš da sa prisećaš i onoga što si mislio da je već izvetrelo iz tvog sećanja?  Šta ako demoni prošlosti sa sve rogovima na kojima velikim svetlećim slovima pišu sve one reči koje bi pogazio da možeš… šta ako se oni probude upravo u časovima dok se nadaš da su zauvek nestali?

Da trošiš život, druže i brate, prijatelju, možeš gde god ti se prohte. I kad god to poželiš. I dokle padaš i dok se dižeš, i dokle hodaš i dok ležiš. Dok misliš, ali i mozga bačenog na otavu. Dok pevaš i dokle plačeš. Dokle se igraš, i kad se smeješ i dok se kriješ i kad te vide. Dokle si prazan, tmuran i smoren, pritisnut brigom da ti je život isto takav, a ti samo glumiš i smeh i radost i pesmu.

Da trošiš život, i dok si mlad i kad si star, i kad si nečiji i kad si ničiji, kad imaš nekog i kad ga nemaš… kada te vole i kad te ne vole, i kada voliš i kad si voljen, kad  si napadnut i kad te brane, kada te mrze i kada mrziš… sve ti je dato i sve to možeš… na putu, u raskoraku i dok koračaš.

I baš zbog toga, nemoj sve to… da činiš u kafani. Jer, svetogrđe je da na mestu stvorenom za neke prilike drugačije vrste odeš da bilo šta, sem para i vremena, trošiš.

Kafana ti je mesto, kako ga vidim i kako ga mnogi drugi vide, u koje bi trebalo da se uputiš ne onda kad ti je svega, pa i života dosta, nego baš onda kada osetiš da si željan života. Ne postoji bolje, prikladnije, lepše mesto od kafane, da se na njemu i u njemu proslavi, da sa u  njemu slavi život. Da se u njemu raduješ rođenju,  novom danu i novom svitanju, novoj godini i novoj ljubavi… novom početku i možda završetku nečaga iz čega će kad-tad iznići opet neki novi početak.

Ili da samo konstatuješ kako je sve u redu. Kako je dan kao svi drugi, a ipak dovoljno drag i lep. Kako su ljudi jednako dobri i dragi. Kako si jednako dovoljno voljen. Kako jednako iskreno voliš. Kako je sve dovoljno isto, ali nikada monotono. Kako je, i kada nije u redu, dovoljno lep ovaj jedini život koji imaš i koji ćeš ikada imati, baš ti, takav kakav si- nesavršen, debeo ili mršav, nizak ili visok, manje ili više ili ružan ili lep. Svoj ili samo svoj ili tuđ.

Da bi mogao sve to, u kafani mora uvek da budeš trezvene glave. Čak i onda kad si pijan. I baš onda najviše, kada si najviše pijan.

Jer šta misliš, sudbina ti na put… dovede ženu tvog života, donese posao tvog života, pošalje šansu tvog života, a ti, smušen i pijano blesav, ne umeš da je prepoznaš. Bauljaš po sopstvenim mislima i ne razaznaješ ništa. I što je najgore, nisi ni dovoljno pijan pa se sutradan ne setiš da to je bilo to. I da  je ko zna zašto isparilo u nepovrat. I da se više nikada i nikako, ni u stvarnosti ni u željama, ni na ulici, ni kod kuće, ni na poslu, a ni u kafani, neće desiti ništa slično.

Kao za sve u životu, i za kafanu je potreban dobar trening. Potrebno je da se spremiš, i duhom i telom. Garderobu i novčanik ovde ti neću pominjati. Pretpostavljam, to već imaš.

U kafanu se ne ide da bi se jelo i pilo brzo, ko s nogu. Za to postoji brza hrana i tamo neki bistroi.

U kafani se sedi, divani, proučava karta pića posle onog prvog na brzinu poručenog, da konobar ne visi iznad glave, diskutuje o meniju… konsultuje, isražuje… iščekuje. Priča, glasno il istiha. Javno, da svi čuju il tiho, u poverenju. Zaviruje u dušu, onoga preko puta, za drugim stolom, u sopstvenu. Izmišlja i laže. Govori istina i smišljaju spletke. Kuje zavera i planira odbrana. Traži alibi. Prepričava juče i prekjuče i najavljuje sutra. Čeka…

U kafani se mešaju ljudi, mirisi, ukusi… želje i snovi, tuge i razočarenja… nade i odustajanja od njih.

Piće se ispija lagano a hrana se  jede još lakše.

Nikuda se ne žuri, čak i kada nemaš vremena. Mobilni telefon se odloži u džep, u tašnu… zaboravi se u kolima. Brige se ostave iza vrata. Želje se uvek nose sa sobom.

Jer, rekoh ti već ali još jednom da ti ponovim, možda upamtiš ili se setiš čak i onda kad ne bi hteo… u kafani možeš sve da potrošiš, samo ne idi tamo … da bi trošio život.

Categories: Aktuelno

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*