Izazovi otkupa vozila Vlade Republike Srbije

By | May 9, 2016 | 0 Comments
Hose Muhika uz svoju legendarnu Bubu

Hose Muhika uz svoju legendarnu Bubu

S vremena na vreme izađe po neka vest o tome koliko košta vozni park Republike Srbije, kakvi su automobili naše Vlade, da ih je previše i kako se političari bahate u skupim vozilima. Istina je da ih ima zaista previše, i da se upotrebljavaju za najrazličitije vrste poslova, nevezano od političke delatnosti. Istina je i da su ta vozila skupocena i često nepotrebna, te se zato povremeno provuče i vest o tome kako je Vlada ponudila višak svojih automobila za otkup polovnih vozila, kako bi se ispoštovale mere štednje.

Okej, svima je jasno da mere štednje mogu uroditi plodom ako se svi nepotrebni rashodi svedu na minimum, te da se na taj način neke sitne rupe mogu zakrpiti. Zato, uzmimo za primer da se zaista radi o merama štednje i prodaji viška automobila. Onda se postavlja pitanje koliko je to novca zapravo i koja se vozila prodaju?

Recimo, prošle godine je u ovo doba bila aktuelna vest o tome da Vlada Srbije želi da rastereti budžet države i da se reši viška automobila, tako što će organizovati otkup polovnih automobila i organizovati aukcije vozila koje je koristila država, bilo da su u pitanju službeni automobili državnih preduzeća, vladini automobili koja su koristili ministri ili drugi zaposleni u državnoj službi. Naravno, sa akcentom na skupocene automobile. Šta više, u martu prošle godine je najavljena prodaja oko 1500 jakih automobila državnog vlasništva, posebno državnih limuzina. I šta se potom desilo?

Prodavalo se zapravo oko 500 vozila, i to pretežno kroz otkup automobila visoke kilometraže, starih preko 10 godina i pošteno izakanih. Nalazili su se tu i jaki automobili koje je Vlada ponudila građanima za otkup, ali građani su eventualno nudili svoje cene za stara polovna vozila, koja su mogli da priušte. Upravo ovde dolazimo do problema! Ko u Srbiji uopšte može da kupi jak automobil, pa čak i ako su u pitanju cene nešto niže od tržišnih za otkup polovnih automobila? Malo ko.

To je trenutak kada postaje jasno da nije problem čak ni promena u priči, koja kaže da će biti stavljeno u prodaju 1500 jakih automobila za otkup radi državne štednje, nakon čega se zapravo ponudi samo oko 500 vozila, već da je problem strategija kojom političari žele da reše problem. Ili da se barem prave da ga rešavaju? Ponovo da pitamo, ko u Srbiji zapravo može da priušti ove skupe automobile, čak i kada bi zaista bili ponuđeni najbolji od njih koji bi zakrpili rupe? Ponovo ćemo reći: „Malo ko.“.

Šarena laža ili otkup automobila od države nešto stvarno rešava?

Da li je onda u pitanju šarena laža da se išta može rešiti prodajom državne imovine koja je veoma skupa? Naravno da nije, ali ne na ovakav način! Da se zaista želi nešto uraditi prodajom voznog parka, tu državnu imovinu, u ovom slučaju skupa polovna vozila, bi trebalo ponuditi osim građanima Srbije, i inostranim kupcima. Kakvi sad inostrani kupci i koji bi stranac uopšte kupio stari polovni Punto ili Renault? Upravo tu leži odgovor! Niko od stranaca ne bi kupio polovnog Punta osim agencije za otkup polovnih vozila, ali jake državne limuzine po znatno nižim cenama od tržišnih, bi garantovano želele da kupe države se malim ekonomijama, nerazvijenije čak i od nas. Ako takvih uopšte i ima. Šalu na stranu, kao što Srbija otkupljuje polovne trolejbuse, autobuse i tramvaje od ekonomski jakih država, verujem da bi na isti taj način i manja država kupila automobil za svoju vladu od nas.

Okej, možda ih ne bi kupio baš državni vrh određenih država, ali za njihove pokraijnske vlasti bi se sigurno našlo budžeta i interesovanja. Ili u krajnjem slučaju bi automobile kupili strani državljani koji takve autmobile moraju da plate po znatno višoj ceni u svojoj državi. Uaaa, opet subvencije strancima, mislite se? Reklo bi se da nikakav problem nije prodati strancu stariji automobil koji puno troši, koji će potom voziti u svojoj državi, zatim manje zagađivati vazduh moje države, dok Vlada u isto vreme dobije moderne ekološke automobile iz Japana (njih 117 tačnije), i još bitnije ako će to sprečiti mogućnost da se ikada više penzionerima skine i 100 dinara od njihove dugo i pošteno stečene penzije. Razmislimo o tome.

Više kao Urugvaj – manje kao Srbija

Sećamo se onog priloga o najsiromašnijem Urugvajskom predsedniku koji je nakon dolaska na vlast nastavio da živi identičnim stilom života kao i pre toga, snizivši svoju predsedničku platu na minimum, i dalje vozeći svoj stari automobil Volkswagen Buba. Predsednik Urugvaja, Hose Muhika, legenda latinske Amerike i dugogodišnji saborac Če Gevare, je svojim prizemnim stavom, sagledavanjem realnih mogućnosti svoje ekonomije i maksimalnim merama štednje na celokupnom kadru urugvajske Vlade uspeo da utiče poboljšanje života u svojoj državi. Smanjivši nezaposlenost ispod 6%, prepolovivši broj stanovnika Urugvaja koji žive ispod stope siromaštva, a povećavši nacionalni dohodak na čak 17 hiljada dolara po glavi stanovnika. Teško da može bolje?

Zamislite još šta bi se moglo postići kada bi se desilo više racionalnih mera štednje i „pametnija politika“. Ili da kažemo barem iskrenija politika koja bi zapravo želela da uštedi neracionalno rashodovan novac, uz malo duha Hosea Muhike?

Pa eto, makar počeli od državnog voznog parka.

Categories: Lokalna politika

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*